Temeljne pripreme treninga su od suštinskog značaja za trening. Centralno mesto zazuzima kreiranje programa treninga i detaljna razrada radionica. Međutim, pre toga, neophodno je da se članovi/ice tima fokusiraju jedni na druge i porade na izgradnji tima, posebno ako nisu imali prilike da zajedno rade u tom sastavu. Pre razrade radionica neophodno je imati i sve potrebne informacije o učesnicima/cama i mestu održavanja.
Pripreme se rade uglavnom pred sam trening ili do mesec dana ranije. Optimalno trajanje priprema desetodnevnog treninga je 3–5 dana, u zavisnosti od toga koliko tim ima iskustva zajedničkog rada.
Pretkoraci u pripremi treninga
Na pripremama je neophodno razgovarati o trenerskom timu, a posebno ako se svi članovi/ ce međusobno prethodno ne poznaju: kako ćemo zajedno raditi (dogovor o radu); da li postoje razlike u pristupu, u čemu se sastoje; kakav pristup ćemo imati na treningu koji sledi; da li postoje prethodni zamrznuti međusobni sukobi ili nelagodnosti; koja očekivanja imamo jedni od drugih; koje potrebe u zajedničkom radu imamo; koja vrsta podrške nam je potrebna; kako reagujemo na stres; šta smatramo svojim jakim, a šta slabim stranama; u čemu smo posebno dobri; postoje li teme koje nas čine nesigurnim, postoji li nešto drugo u radu što može da nam unese nesigurnost ili da nas izbaci iz koloseka; šta volimo, a šta ne volimo da vodimo; da li tim može da računa na to da ćemo biti sasvim prisutni tokom treninga ili postoje neke poteškoće koje nam odvlače misli i utiču na koncentraciju; koje strahove imamo itd.
Pre same pripreme radionica treba proći kroz ciljeve treninga. Ako je ciljeve postavio organizator koji je angažovao trenerski tim, proveriti da li su ciljevi svima u timu dovoljno jasni. Važno je proceniti koliko su realni i upozoriti organizatora ako postoje nerealna očekivanja. Takođe, pitati organizatora da izdvoji najvažnija očekivanja od trenerskog tima.
U kreiranje programa najbolje je krenuti od toga šta želimo da postignemo tim treningom i beleženjem prioritetnih tema i pitanja.
Ako trenerski tim nije učestvovao u izboru učesnika/ca treninga i ako do priprema nisu dobili informacije o grupi sa kojom će raditi, ovo je krajnji trenutak da te informacije dobiju i da se što bolje upoznaju sa specifičnostima grupe. U najmanju ruku, trebalo bi da raspolažu sledećim informacijama:
- Veličina grupe
- Sa kog područja su ljudi?
- Kog su zanimanja?
- Koliko ima muškaraca, koliko žena?
- Koji je raspon starosti?
- Ima li u grupi ljudi koji pripadaju manjinskim i/ili marginalizovanim grupama?
- Zašto žele da učestvuju na treningu?
- Ko i kako ih je odabrao?
- Ima li onih koji dolaze po dužnosti?
- Kako im je trening prethodno predstavljen?
- Da li se (neki) učesnici poznaju?
- Postoji li mogućnost da se neko oseća nesigurno na mestu održavanja treninga?
- Ima li osoba sa invaliditetom? Postoji li potreba za personalnim asistentom? Da li osoba ima svog personalnog asistenta? Ako ne, da li je organizator angažovao nekoga? Da li je personalni asistent prisutan na radionicama? Da li želi da bude jedan od učesnika?
- Kakva su im prediskustva sa edukacijama na sličnu temu?
- Ima li ljudi kojima radni jezik nije maternji? Na kom nivou im je radni jezik?
- Ima li ljudi koji su iz istih organizacija, ali sa različite hijerarhijske pozicije?
- Koje su druge specifičnosti?
Pripreme su i poslednji trenutak da trenerski tim dobije informacije o mestu održavanja treninga. Važno je znati sledeće: Da li se svi učesnici/ce na tom mestu osećaju dovoljno bezbedno? Da li je radni prostor uslovan? Da li je dovoljno tiho da možemo da čujemo jedni druge? Da li je prostor dovoljno prostran da se stolice postave u krug? Ima li dnevnog svetla? Postoje li uslovi da se radi napolju ako vremenske prilike dozvoljavaju? Postoji li još neka radna prostorija ili prostor koji bi povremeno mogao da se koristi za neometan rad malih grupa i sl? Postoje li neke poteškoće u vezi sa tim mestom? Ako se organizuje pauza za kafu/čaj, da li se služi u radnom prostoru ili na nekom drugom mestu? Da li je prostor tehnički opremljen da može da se prikaže film ili kraća prezentacija? Kakav je pod, može li da se sedi na podu? Mogu li flipcharti da se lepe po zidovima? Bolje je imati što više informacija i unapred se informisati o potencijalnim poteškoćama i izazovima, nego izlaziti na kraj sa neočekivanim problemima kada trening počne.
U izboru mesta održavanja treninga, pored visoke verovatnoće da bi se svi učesnici/ce u tom mestu osećali dovoljno bezbedno i uslovnosti, vodimo se i time da se ne radi o velikom gradu sa obiljem sadržaja, niti o turističkom mestu u jeku sezone, da bi učesnici/ce mogli fokusirano i nesmetano da se posvete radu. Takođe, izbegavamo i mesta koja su izrazito izolovana. Iskustvo nam govori da je neophodno da pored objekta u kom se održava trening, postoje i dodatni sadržaji: prodavnica, apoteka, mesto na kome se može popiti kafa, mesto kuda se može prošetati i sl. Izrazito izolovana mesta koristimo samo ako su vrlo uslovna i ako se učesnici/ce prethodno poznaju.
Struktura radionice i radna satnica
Uobičajena radna satnica na treninzima Centra za nenasilnu akciju je:
09.30 – 13.00 Prepodnevna radionica
13.00 – 16.30 Pauza za ručak
16.30 – 20.00 Popodnevna radionica
To je optimalna satnica za duže treninge (7 i više dana), dok na kraćim treninzima pauza za ručak može da bude i dosta kraća.
Otprilike na polovini svake radionice je pauza za kafu/čaj od 20 do 30 minuta. Svaka radionica traje oko tri i po sata, uključujući i pomenute pauze.
Prepodnevne radionice počinju jutarnjim krugom. Jutarnji krug je važan element treninga. Tu svi imaju prostora da kažu kako su i da podele neku važnu informaciju. Za trenerski tim jutarnji krug je neophodan da bi stekli što bolji osećaj gde su ljudi, kakav je nivo energije za rad u grupi, postoje li nekakve poteškoće ili nešto drugo na šta treba reagovati. Nakon jutarnjeg kruga sledi igrica za zagrevanje, razbuđivanje, zasmejavanje, šta god je tog trenutka potrebno. I onda prelazimo na vežbe kojima obrađujemo temu radionice. U okviru jedne radionice obradi se uglavnom 2–5 vežbi,* nekada i više, ukoliko se radi o kraćim vežbama koje ne zahtevaju dugotrajnu evaluaciju.
Napomena:
Možda se podrazumeva, ali za svaki slučaj napominjemo da se „vežbe“ na radionicama bitno razlikuju od „igara, igrica“. Dešava se da ljudi sve što se radi na radionicama nazivaju „igricama“, međutim treba praviti jasnu razliku. „Igrice“ su igre za zagrevanje, razbuđivanje, podizanje atmosfere, neke čak i za koncentraciju, dok vežbe uvek imaju evaluaciju, one su po strukturi kompleksnije i njihova je svrha usvajanje novih znanja ili veština, čak i kada se radi o „igri uloga“.
Popodnevne radionice uglavnom počinju igricom, a završavaju se evaluacijom dana. Evaluacije dana je važno ne preskakati i ostaviti dovoljno vremena za njih. One služe da se i učesnici/ce i trenerski tim osvrnu na taj radni dan: kako su na kraju dana, šta im je ostavilo najjači utisak, imaju li poteškoću sa nečim, kako su zadovoljni metodama, žele li nešto da podele sa svima, imaju li neku poruku za trenerski tim itd. Naravno, ne treba prolaziti kroz sva ova pitanja svakodnevno, ali treba otvoriti prostor da se svako osvrne na ono što mu je važno. U evaluaciji dana se može postaviti i neko od sledećih pitanja: Šta ste novo danas saznali? Šta je bilo teško? Šta je bilo najinteresantnije? Šta je bilo korisno? O čemu ćete nastaviti da razmišljate?
Ako radionica vremenski eskalira i učini vam se da su ljudi preumorni za evaluaciju dana, ona se može napraviti i sutradan u okviru jutarnjeg kruga. Međutim, to ne treba da bude praksa.
Pauza za ručak je duža nego što je to uobičajeno na drugim treninzima i seminarima. Međutim, ta pauza ima više funkcija i preko je potrebna, iako se to možda na samom početku tako ne čini. Kada se radionice zahuktaju i počnu da bivaju vrlo intenzivne, to vreme za odmor je jako korisno, i za učesnike/ce i za trenerski tim. A ako odmor nije preko potreban, pauze se koriste za bolje međusobno upoznavanje, vreme se provodi zajedno u manjim grupama, odlazi se u zajedničke šetnje. Trenerski tim neretko koristi i ovu pauzu za dodatne konsultacije, posebno ako je neophodno izmeniti pripremljeni program jer su se pojavila važnija pitanja i procesi.
Primer koncepta treninga iz izgradnje mira
Jedan od naših ustaljenih programa mirovnog obrazovanja je Osnovni trening iz izgradnje mira, kojih smo od početka rada Centra za nenasilnu akciju do završetka rada na ovom priručniku organizovali preko 40. Svaki trening je bio drugačiji, jer je pre svega grupa bila uvek drugačija, kao i sastav trenerskog tima, a menjali su se i društveno-politički uslovi. Izbor i redosled tema se bitno razlikuje kada uporedimo nekoliko prvih i nekoliko poslednjih treninga. Zajedničko im je to što je uvek prva radionica na temu upoznavanja, što se saradnja i timski rad rade u prvom delu treninga, i što se u poslednjoj radionici radi evaluacija treninga.
Ovaj program ima osam celih radnih dana i još jedan slobodan dan tačno na polovini treninga. Za treninge ove dužine slobodan dan je neophodan. Međutim, iako tog dana nema radionica, on služi svrsi treninga u potpunosti, jer neretko cela grupa zajedno sa trenerskim timom ode na zajednički izlet, ili se dan iskoristi za odmor i pojedinačne razgovore sa ljudima. Trenerski tim ga obavezno koristi i za međuevaluaciju treninga, da bi sagledali dokle su stigli i šta sve još predstoji, kao i da bi isplanirali drugi deo treninga.
Pripreme radionica
Nakon što je trenerski tim pobrojao teme i glavna pitanja koja će biti obrađena na radionicama, korisno je odrediti redosled tema i vreme potrebno za njih: da li bi se određenoj temi posvetio jedan ili dva bloka (radionice) ili možda pola jednog bloka. Radionice pripremamo uglavnom u onom redosledu kako će se odvijati na samom treningu.
Prilikom pripreme radionice u fokusu treba da budu definisani ciljevi radionice i glavna pitanja koja treba obraditi. Potom se određuju metode i vežbe koje mogu da ispune definisane ciljeve i otvaraju prostor za navedena pitanja. Uglavnom nije od posebne koristi prvo odrediti koja će vežba biti rađena, bez obzira na to koliko je uzbudljiva i impresivna, pa nakon toga ciljeve i glavna pitanja radionice. Tako može da se dogodi da nam vežba kroji program, a ne mi sami, pa je u vođenju vrlo izvesna zamka da se zagubimo i zaboravimo šta smo zapravo tom radionicom hteli da postignemo, a posebno ako se vežba izjalovi, pa ne potakne učesnike/ce da se određenim pitanjima bave.
U izboru metoda i vežbi, pored procene koliko mogu da odgovore na zadate ciljeve i pitanja, bitno je sagledati i sledeće: Koliko su metode primerene za tu grupu, za njihovo prediskustvo, za uzrast i druge karakteristike? Da li su metode postavljene tako da potiču učesnike/ce da tragaju za čitavim nizom rešenja, ili se od njih traži jedno „tačno“ rešenje? Da li su metode raznolike? Da li metode upućuju samo na verbalnu komunikaciju? Da li metode podstiču da se svi ravnopravno uključe u rad? Da li se tokom cele radionice sedi i diskutuje u plenumu, ili ima i promene dinamike? Ima li dovoljno planiranog rada u malim grupama? Koliko je logičan sled kojim se pitanja otvaraju? Kakvu reakciju grupe očekujemo? Da li očekujemo emotivne reakcije učesnika/ca? Ako ih očekujemo, da li smo planirali dovoljno vremena za neophodne procese i evaluaciju vežbe? Ako očekujemo da porastu tenzije u grupi, na koji način ćemo se nositi sa tenzijama? Za kada planirati pauzu? U slučaju podele na manje grupe, na koji način vršiti podelu? Da li i kada raditi igrice? Da li izbor metoda staje u zadati vremenski ram? Da li uz radionicu pripremiti i prateće pisane materijale, teoretske sažetke, čitanke, i koje?
Ljudi sa manje trenerskog iskustva često padaju u zamku da smišljaju što kreativnije vežbe, misleći da je to ono što se od njih očekuje. Sa izborom metoda nije neophodno biti preterano kreativan/a. Ukoliko je fokus na kreativnosti, sadržaj lako izmakne iz ruke, pa može da se dogodi da su se na radionici svi lepo zabavili, ali nikome nije najjasnije zašto su tu radionicu radili. A zabava nije dovoljan razlog da se organizuje čitav jedan trening i ulaže silna energija i resursi, niti je osećaj zadovoljstva (dobrog raspoloženja) učesnika/ca nužno indikator uspeha radionice.
Nakon što je radionica isplanirana, postavljena, trenerski tim treba dodatno da se pripremi za nju: Ko bi šta voleo da vodi? Da li neko ima neku poteškoću sa radionicom/određenom vežbom/ određenim pitanjima ili se oseća nesigurno iz nekog razloga?
U toku priprema (ako to nije obavljeno ranije), treba podeliti uloge u timu: ko šta vodi, ko će i na koji način biti podrška, ko kada vodi protokol, ko će biti zadužen za sastavljanje dokumentacije, ko će obavljati koji deo administrativnih poslova itd.
Dogovoreni program obavezno otkucati i imati na papiru. Takođe, ne treba zaboraviti da se napravi lista neophodnog materijala i dogovor ko će da brine o nabavci.
Mi imamo fleksibilan pristup, koji se ogleda u tome da trenerski tim tokom priprema napravi detaljan plan radionica za prvih nekoliko dana treninga, a za ostale dane i radionice priprema samo okvirni plan koji se sastoji od ciljeva i glavnih pitanja ili ideja šta bismo voleli da radimo. Prva dva-tri dana treninga posluže boljem upoznavanju grupe, njenih interesovanja i afiniteta, prepoznavanju postojećih tabua i uočavanju koja pitanja je lakše tematizovati, a koja teže. Nakon toga, uzimajući u obzir sva ova zapažanja, tim priprema preostale radionice na licu mesta, trudeći se da u najvećoj meri isprati potrebe te jedinstvene grupe. Za one koji nemaju mnogo trenerskog iskustva ovakav pristup ume da bude previše zahtevan, jer se radionice uglavnom spremaju uveče za naredni radni dan. Međutim, nakon sticanja nešto iskustva, veština i samopouzdanja, dolazimo do toga da je ovaj pristup mnogo produktivniji, jer se program kroji po merama grupe sa kojom se radi, a ne po meri neke imaginarne, prosečne grupe. Uzgred, prosečne grupe ne postoje, svaka je jedinstvena.