pišu: Nenad Vukosavljević / Ivana Franović
Šta je trening
Reč seminar potiče od reči „rasadnik“, a u opštoj upotrebi ona često označava oblik nastave koji kombinuje predavanje i diskusiju. Trening jeste rasadnik, ali nije nastava. On je rasadnik kritičkog mišljenja, vežbanje razumevanja umesto nadvladavanja, oslobađanja umesto strepnje. Trening iz izgradnje mira/nenasilne razrade konflikata (U prvim posleratnim godinama, kada je pretnja direktnim nasiljem usled postojećih konflikata bila velika i sveprisutna, koristili smo termin nenasilna razrada konflikata. Izgradnja mira, kao širi pojam od razrade konflikata, obuhvata i polja delovanja koja nisu očigledno povezana sa razradom konflikta.) je prostor u kojem se susreću ljudi koji dolaze iz međusobno neprijateljski nastrojenih zajednica. Trening nije učenje teorije o tome koje recepte treba primenjivati da bi se razrešio sukob ili izgradio mir, on ne nudi znanja stečena drugde koja učesnici/ ce (a ne polaznici/ce!) treba da usvoje; štaviše, on ih podstiče da već usvojeno preispituju, on ih tera da razlože tuđe i sopstvene stavove da bi ih razumeli i iznova izgradili uzimajući u obzir iskustva i perspektive drugih. Trening treba biti borba sa sobom i sa drugima, ali borba ne da se pobedi, već da se razume, tako što bi se razgrnule naslage predrasuda, stereotipa, mitova, straha od povređivanja ili odbacivanja i kako bi se time osvojilo novo saznanje, kako bi se omogućilo prepoznavanje ljudskog u ljudima koji dolaze iz „neprijateljske“ grupe. A sa novim znanjem i saznanjem čovek menja sebe i prepoznaje potrebu da društvo u kojem živi menja ka nekom pravednijem.
Trening funkcioniše prateći pretpostavku da skoro svi ljudi imaju blizak osećaj za nepravdu. Tako će se skoro svi ljudi u svakoj situaciji složiti da je gladovanje deteta nepravda, da je nepravda isterivanje porodice iz sopstvene kuće i sprečavanje da se u nju vrate itd. No, u stvarnom životu, ista takva nepravda se svakodnevno dešava i ne izaziva ljutnju i revolt, već često nailazi i na podršku. Do toga dolazi kontekstualizacijom situacije, jer na našu procenu situacije utiču predrasude, sterotipi, prethodna iskustva sa nekim iz grupe sa kojim identifikujemo žrtve i počinioce nasilja, neutemeljene pretpostavke, a često i strah od suprotstavljanja sopstvenoj okolini, odnosno većini. Tako se dolazi do toga da se nepravda spram onih koji su iz druge (neprijateljske grupe) često doživljava kao zaslužena i opravdana, uz napomenu „šta su oni nama radili“. To su posledice kolektivizacije krivice i njeno pripisivanje čitavim kolektivima – većim grupama ljudi koje se smatraju pripadnicima/cama iste zajednice; te sa druge strane kolektivne samoviktimizacije, u kojoj se sopstvena grupa smatra nevinom žrtvom, što je preduslov za tolerisanje nasilja koje se u njeno ime čini. Nasilje koje proizlazi iz ovakvih projekcija pravednosti i krivice je opšteprisutno, najčešće u obliku strukturnog nasilja (odsustva fizičkog nasilja, samo diskriminacijom i ugožavanjem osnovnih prava), a ponekad i kao direktno fizičko nasilje.
Ako želimo da smanjimo nasilje i stvorimo pravednije društvo, potrebno je da svest o nevidljivom delu nasilja, onom koje ne sadrži direktno fizičko nasilje, prodre do većeg broja ljudi kako bi bio stvoren potencijal za postizanje promene.
Ovakvo racionalno objašnjenje je logično i razumljivo većini ljudi; međutim, da bi došlo do promene stavova i potom promene ponašanja, načina na koji svoje stavove sprovodimo u delo, postojanje ličnog iskustva predstavlja važan element temelja promene. Ljudi su po pravilu najosetljiviji za nepravdu kada su joj i sami bili izloženi, najlakše prepoznaju ono nasilje koje su osetili na svojoj koži, koje im je iskustveno najbliže. Zato je važan segment treninga, osim razmene na razini racionalnih stavova i teorija promene, onaj u kojem se stiče lično iskustvo, koje osim racionalnog sadrži i emotivnu ravan.
Susret sa ljudima iz „neprijateljske“ grupe sam po sebi uključuje emotivni aspekt, jer je stvarnost dijaloga sa ljudima sa druge strane nesvakidašnji događaj, koji najčešće nosi sa sobom i strah od toga da se bude povređen ili da se povredi drugoga. No takav sklop izaziva napetost, ljudi se osećaju neslobodno, sputani strahom od sukoba, nepoznavanjem tačaka razmimoilaženja ili prosto strahom od reakcije druge strane, o kojoj po pravilu imaju brojne predrasude. Zato je važno da se na treningu kreira siguran prostor, što znači da ljudi mogu slobodno da izraze svoju povređenost ukoliko do nje dođe, da ih se podstiče da to učine na konstruktivan način, a bez optuživanja, i da se ulaže trud da se razumeju pogledi druge strane, kao i sopstveni osećaji. Pošto je jako teško baviti se sopstvenim osećanjima kada je čovek svakako opterećen strahom ili ljutnjom, korišćenjem dekontekstualizovanih vežbi, koje pružaju emotivno iskustvo, ostvaruje se iskustveno učenje, u kojem se učesnici nalaze u sigurnom prostoru, sarađuju i komuniciraju sa drugima, uključujući i one sa neprijateljske strane i imaju priliku da na neugrožavajući način prime i upute kritiku, vežbaju razumevanje sebe i drugoga. Ovaj deo treninga po pravilu dovodi do razvoja snažnog osećaja pripadnosti grupi, ljudi su oduševljeni time što ih različite pripadnosti ne ometaju da se razumeju, oni prepoznaju sličnosti u mehanizmima postupanja, identifikuju sopstvene greške, a da ih pritom niko za to ne osuđuje.
U sledećem koraku se ispituju vrednosne razlike i razgovara o osetljivim društvenim temama. Ovaj korak predstavlja povratak u realnost. Nakon proživljenog iskustva u kom smo se uspeli razumeti i međusobno spoznati kao ljudi, vraćamo se pitanjima koja nas u stvarnosti razdvajaju. Podele koje nastaju idu po različitim linijama. One uključuju i etničke grupe, ali skoro uvek imaju i drugačije oblike (npr. muškarci/žene, odnos prema pravima LGBT populacije, tumačenja prošlosti, konzervativni pogledi spram liberalnih itd). Snaga kohezije prethodno stvorene sada je na testu, i u zavisnosti od stepena njene uzdrmanosti može se odvojiti vremena da se ona podstakne ili da se interakcija produbi ka analizi aktuelnih društvenih problema vezanih za prekograničnu saradnju (npr. suočavanje sa prošlošću, nacionalne predrasude ili sl.) kombinovano sa onim koje su zajedničke za čitav region (partijarhat).
Uz novostečeni uvid u sopstvene mehanizme ponašanja i bolje razumevanje pogleda sa druge strane, vraćamo se sagledavanju svega onoga što nas razdvaja kao društva i istražujemo mogućnosti da to rešimo, pitajući se pre svega šta u našem društvu ne valja, šta uzrokuje nepravde, umesto uobičajenog inspiciranja odgovornosti druge strane. Umesto apstraktnih i naizgled nepromenljivih ciljeva, postavljaju se podciljevi, manji koraci koji mogu dati doprinos ostvarenju zajedničkog cilja, a prepoznavanje saveznika sa „neprijateljske“ strane otkriva dimenziju moći kakva prethodno nije bila saglediva.
Ohrabreni iskustvom refleksije, samorefleksije, dijaloga i saradnje sa „neprijateljima“, učesnici/ce često nisu svesni toga da će ih novostečeni uvidi i znanja učiniti osetljivijim za nepravdu u sopstvenom stalnom okruženju u kojem će biti bez kruga podrške kakvu osećaju na treningu. Zato je potreban izlaz iz treninga tokom kojeg se učesnici/ce podsećaju šta ih čeka kod kuće, pripremaju se mentalno za taj povratak i osmišljavaju stvari koje mogu napraviti da bi njihovo delovanje protiv nepravdi i za društvenu promenu bilo realnije i održivije.
Utoliko, put promene kojim najčešće idemo na treningu jeste:
Učesnici/ce i voditelji/ce se međusobno upoznaju u atmosferi saradnje i međusobnog učenja. Potiče se artikulisanje različitih mišljenja, umesto lažne harmonije.
Zajedničko utvrđivanje dekontekstualizovane nepravde (što ide lako i brzo, i stvara osećaj zajedništva i poverenja).
Postavljanje situacija u kontekst političke stvarnosti (kontekstualizacija), čime se pojavljuju zadrške, sukobljavanja, strah, nesigurnost i shodno tome nagrizanje prethodno nastalog osećaja zajedništva.
Kreira se prostor za proživljavanje situacija u ulogama (empatija za drugačije poglede i iskustva) i time podstiče izražavanje osećanja koje omogućava bolje razumevanje sopstvenih mehanizama, kao i onih drugih ljudi, i kroz to iskustvo ljudi stiču nova saznanja, jer osnov učenja nisu samo racionalno utemeljeni argumenti, već i ponekad neutemeljena, ali vrlo stvarna osećanja (straha, bliskosti, itd).
Analiziraju se mehanizmi ponašanja u sukobu na osnovu sopstvenog iskustva i vrši se poređenje sa društvenim procesima sa kojima postoji sličnost.
Analizom i diskusijom traže se putevi društvene promene koji uključuju same učesnike i učesnice i fokusira se na konkretne praktične mogućnosti promene, a ne na apstraktne, koje zavise od nekog drugog.
Učesnici i učesnice se mentalno pripremaju za povratak svojim kućama i susret sa neskladom učmale okoline i sopstvenim novostečenim osećajem osnaženosti i elanom za borbu za pravednije društvo sa kojim se vraćaju u svoje okruženje.
To šta je trening zavisi i od pristupa ljudi koji ga vode. On može postići ciljeve suprotne ovima koje navodim ovde, ukoliko je pristup temeljno različit od principa nenasilja.
Princip nenasilja – osnov pristupa treningu iz izgradnje mira
Same metode predstavljene u okviru ovog priručnika su vrednosno neutralne, one same po sebi ne doprinose tome da se gradi mir, niti nužno doprinose tome da ljudi nauče nenasilno ophođenje u sukobima. Štaviše, formalno iste metode uz drugačiji pristup i drugačije vrednosno opredeljenje onih koji upravljaju procesom treninga, ukoliko je ono različito od posvećenosti nenasilju, mogu biti vrlo destruktivne te doprinositi produbljivanju predrasuda, povređivanju učesnika i razgradnji poverenja. Izgradnji mira i nenasilnoj razradi konflikata ne doprinose metode koje se koriste na treningu, već vrednosna opredeljenja trenerskog tima koji ne treba da predstavi vrednosti nenasilja, već prosto da ih živi. Poštovanje dostojanstva svih ljudi, ravnopravnost, poticaj svima da nađu svoj prostor i da podrže druge da ga uzmu, forme su kroz koje se u delo sprovodi vrednost nenasilja. Dalje, u diskusijama koje se vode, ljudi iz trenerskog tima imaju jednaka prava kao i ostali učesnici/ce, oni čekaju svoj red da iznesu svoje mišljenje i nemaju pravo prvenstva. Trenerski tim jeste odgovoran za upravljanje procesom, ali u sadržajnom delu učestvuju u meri koliko i ostali, iznose svoja iskustva, misli i osećanja koliko i ostali, ne drže predavanja, ne ocenjuju učesnike/ce, potiču podelu odgovornosti za zajednički rad i vode računa o upravljanju teretom autoriteta koji njihova uloga nosi, kako on ne bi ugrozio prostor i slobodu ostalih. Prostor za neslaganje i razumevanje drugačijih stavova, treba da postoji i unutar trenerskog tima, ne kao dogovorena predstava, već kao stvaran prostor koji ponekad može poslužiti i kao primer drugima. Jer kritika i samokritika čine nerazdvojni deo spremnosti na preispitivanje koji su srž nenasilnog delovanja.
Iskustvene vežbe su postavljene tako da od učesnika/ca zahtevaju da nešto učine, da se angažuju na način kako bi to činili i u svakodnevnom životu, a evaluacija vežbi donosi uvid u perspektivu u kojoj različiti postupci postaju vidljivi kao konstruktivni i korisni ili kao štetni po razumevanje, izgradnju poverenja ili čak izazivaju osećaj nasilja kod nekih drugih učesnika/ca. Ta zajednička analiza ponašanja i interakcije vrlo često kao prvu reakciju izaziva osećaj stida, ljutnje, povređenosti i/ili izmanipuliranosti od strane voditelja/ica, jer uviđaju sopstveno ponašanje koje im se ne dopada. Sa druge strane postoje drugi učesnici/ce koji su možda bili izloženi takvom ponašanju, koje evaluaciju vežbe doživljaju kao zadovoljštinu, kao moralnu pobedu, time svesno ili nesvesno potičući takmičenje među učesnicima/ cama. To takmičenje osim postavke „pravilnog i nepravilnog“ ponašanja sa sobom nosi i moralnu osudu i moralnu nadmoć. Time se stupa na novu razinu, koja nije ništa manje važna od početne osnove koju je ponudila iskustvena vežba i koju trenerski tim mora imati u vidu i upravljati njome jednako pažljivo kao i sa iskustvenom vežbom. Jako je važno (posebno na početku treninga) baviti se pitanjima kako se doživljava sopstvena ili greška drugih, šta ona izaziva u nama. I dovoljno često podsećati učesnike/ce da je uvid greške prvi korak sopstvenog unapređenja, unapređenja kojem nije cilj da budem bolji od drugih, već da budem bolji prema drugima i sebi. Ko uspe da u sebi nadvlada naučeni obrazac ponašanja po kojem je čitav život takmičenje sa drugima i borba za uske sopstvene interese, otvara sebi pogled na drugačiji svet, na drugačije društvo, otvara sebi perspektivu aktivnog učešća na izgradnji pravednijeg društva. Taj potez nosi puno nedaća i ne prati liniju manjeg otpora, jer izaziva nerazumevanje i sukobe sa okolinom, ali pruža zadovoljstvo prekogranične saradnje sa ljudima sličnih uverenja, koje uključuje i sukobe i njihovu transformaciju, podršku i međusobnu inspiraciju. Cilj treninga je, sa jedne strane, da se ljudima pruži prilika da spoznaju situacije nepravde kojih ranije nisu bili svesni, a potom da ih se podstakne na otvaranje sukoba u situacijama u kojima osećaju nepravdu, i da to čine na konstruktivan, nenasilan način, bez namere da onog sa kojim se sukobljavaju ponize, pobede ili unište. Princip nenasilja utkan u pristup treninga za izgradnju mira, traži da poštovanje ljudskog dostojanstva onih kojima se suprotstavlja, mora biti sastavni deo akcije protiv nepravde. Cilj je uklanjanje nepravde kroz težnju za pridobijanjem za saveznike/ce onih sa kojima smo u sukobu, a koji svesno ili nesvesno podržavaju nepravdu. Odbijanje da se one sa kojima se sukobimo definiše kao neprijatelje je osnova pristupa.
Postavka u kojoj bismo sebe ili sopstvenu grupu videli kao dobre i pravedne koji prirodno teže pravdi, a one sa kojima se sukobimo kao nepravdene i zle neprijatelje, replicira matricu koja je izvor nepravde i suprotna je principu nenasilja, kako ga ja doživljavam i definišem. Pitanje odnosa prema kompleksu pravedništva je glavna razlika pristupa vernog principu nenasilja i onog koji se ponekad može naći kod sektorski bliskih grupa koje se bave pitanjem ljudskih prava, koje najčešće usko prate pravne definicije žrtve i nasilnika, neretko kolektivno osuđuju i etiketiraju, protivnike vide kao neprijatelje i sa moralne visine im sude. Mirovni aktivizam nema svoje mesto u ulozi pravednika/ca koji teže moralnoj pobedi. Razlika pristupa istom cilju, izgradnji pravednijeg društva, se može svesti i na prisustvo ili odsustvo vere da ogromna većina ljudi može da prepozna nepravdu.
Ciljevi treninga
Ciljevi treninga se uže formulišu u zavisnosti od toga sa kojom grupom se radi, koliko vremena se ima na raspolaganju i u kojem kontekstu se radi, te šta sledi nakon treninga i kolika podrška ili nastavak može da usledi. Podrazumeva se da tematski fokus utiče na određivanje cilja, no trening ima svoj početak i kraj i ima svoj redosled koraka, kako bi vodio onom ishodu koji se želi postići. Zapravo, nekada se organizuju treninzi na kojima se redosled koraka proizvoljno kombinuje, ili se za vikend organizuje seminar koji se zove treningom za trenere/ice iz izgradnje mira, ali takve akcije su neozbiljni pokušaji neiskusnih ljudi. Ne možete očekivati da ljudi tesno sarađuju i izlažu se neprijatnostima tokom saradnje sa „neprijateljima“ ukoliko ne postoji stečeno iskustvo teškog dijaloga koje stvara poverenje i čini temelj saradnje. Ta povezanost je nerazdvojni deo motivacije i takva promena ne može nastati preko noći ili za dva dana. Pritom, svaki čovek ima svoj ritam u kojem prerađuje iskustvo i ima različit način reakcije na njih, te tako i egzaltiranost i naizgled suprotna reakcija povučenosti mogu biti posledica istog iskustva i pretkorak temeljne i dugoročne promene.
Trening nema za cilj da promeni ljude već da ih dovede u situaciju da sami preispitaju utemeljenje sopstvenih uverenja i svoju društvenu ulogu, stavove i ponašanja. Trening stvara uslove za to tako što se pretvara u siguran prostor, ali ne siguran prostor u kojem će se prećutati osećaji straha, povređenosti ili mržnje, već upravo suprotno, u kojem će izražavanje osećanja i stavova biti slobodno i moguće, a da ne izazove nadmetanje, već da podstakne razumevanje. Trening ne nameće stavove zato što je cilj da se ljudi nauče da se odupru nametnutim stavovima, da ljudi sebe preispitaju i prepoznaju šta su preuzeli kao gotove istine, a koliko istine sami prepoznaju u stavovima koje zastupaju.
Cilj treninga je da se ljudi uče tome da razumeju druge i da se uče da razumeju sebe i svoja osećanja, te da kanališu svoju (re)akciju na način koji ne ugrožava ni njih ni druge. Komunikacija, razumevanje i transformacija sukoba su temeljni deo izgradnje mira, a konstruktivno ophođenje sa nasleđem nasilne prošlosti je kontekstualizacija izgradnje mira, njegovo neophodno polje delovanja. I cilj je definisan kao procesno opredeljenje, ne kao konačan rezultat, a to znači da se uči tome da učenje ne prestaje, da preispitivanje ne prestaje, da su moja „pravedna“ rešenja ili stavovi bezvredni ukoliko ih tako ne doživljava i moj komšija. I da je i to naše zajedno stvoreno stanje (kojim smo zadovoljni) bezvredno, ako ne sadrži prostor da ga neko treći izazove predlaganjem unapređenja ili da ga i sami podvrgnemo preispitivanju kada primetimo da ne ispunjava potrebu iz koje je nastalo. Cilj je, zapravo, ostati budan da se čuje i prepozna nepravda i da se solidarno radi na njenom uklanjanju. A trening funkcioniše kao intenzivan proces preispitivanja u kojem, na kraju, svojom slobodnom voljom učesnici/ce zauzimaju stavove koji su u skladu sa njihovim osećajem pravde, i to čine posve nesputano, slobodni od procenjivanja i autoriteta trenerskog tima. Svakako da postoji pretpostavka i očekivanje da će ljudi, kad jednom prepoznaju načine kojima podržavaju ili tolerišu nepravdu spram drugih, promeniti ponašanje. Ali taj korak i vreme promene određuju sami, ukoliko do njega uopšte dođe.
Dometi i ograničenja treninga
Trening je moćna alatka na putu društvene promene, jer nudi šansu pojedincima/kama:
- da se podvrgnu procesu refleksije i preispitivanja sopstvenih stavova,
- da steknu iskustvo dijaloga i saradnje sa ljudima iz „neprijateljske“ zajednice,
- da steknu znanja o sopstvenom društvenom kontekstu iz ugla drugih,
- da steknu praktične veštine komunikacije, saradnje, analize sukoba i društvene promene putem aktivizma,
- da se povežu u moćnije prekogranične zajednice, utemeljene na zajedničkim vrednostima, preispitanim tokom procesa komunikacije i saradnje o najtežim i najbolnijim pitanjima zajednica iz kojih dolaze i
- da se ohrabre na aktivizam usmeren ka konstruktivnom rešavanju društvenih sukoba i izgradnji pravednijeg društva.
Niti je svaki trening iz izgradnje mira isti, niti on ostavlja isti utisak na svaku učesnicu ili učesnika.
Zato je pitanje dometa i ograničenja presudno za izbor metodologije merenja učinka. Kratkoročni učinak je najčešće ohrabrenje, pa često i euforija, jer se doživelo nešto što se smatralo nemogućim
– da navodni neprijatelji sjajno sarađuju i prepoznaju se po posvećenosti pravednosti koju zastupaju. Kratkoročni učinak je često i sumnjičavost okoline, formulisana kroz pitanje: „Šta su ti tamo uradili?“, umanjena podrška u neposrednoj okolini i time pojačan osećaj usamljenosti ili beznađa, koji se srednjeročno često javlja.
Proces lične promene je preduslov za društvenu promenu i on može postojati samo kada proizlazi iz ličnih ubeđenja. Ako ja profesionalno zastupam stavove koji se protive diskriminaciji, a u privatnom životu ih se ne pridržavam, onda je moja verodostojnost ravna nuli, a sasvim izvesno i šansa da profesionalno budem kreator prostora za ličnu promenu, jer ogromna većina ljudi u procesu interakcije na treningu, nepogrešivo procenjuje verodostojnost i to je temelj na kojem se gradi poverenje, poštovanje i eventualno saradnja.
Zato je jako važno razjasniti da u kontekstu grupa koje su profesionalno definisane (novinari/ke ili prosvetni radnici/ce), ljudi razumeju da ne učestvuju kao predstavnici/ce profesije već kao kompletne osobe, neodvojivog ličnog i profesionalnog integriteta. To što će neko učešće u svojstvu profesije koristiti da zakloni sopstvena uverenja, ne treba da izaziva previše pažnje.