Umesto da prepričavam šta su drugi već rekli o definicijama za izgradnju mira relevantnih pojmova i koliko su te definicije različite i protivrečne, zadržaću se na tome da prenesem u kratkoj formi značenje pojmova u našem CNA samorazumevanju. Ono svakako proizlazi iz praktičnog iskustva rada na izgradnji mira na Balkanu i ne pretenduje da bude svobuhvatno, opšteprihvaćeno i globalno važeće.
Sukob i nasilje
Iako se uobičajeno poistovećuju pojmovi sukoba i nasilja, ova dva pojma imaju jasno različita značenja. U sukobu se može ali ne mora koristiti nasilje. Nasilje uvek ostavlja posledice, kako na one koji su njemu izloženi, tako na one koji ga čine i one koji ga podržavaju. Nasilje utiče na formiranje naših životnih pogleda, ono je vrlo društveno rašireno i može biti direktno (fizičko ili vidljivo, ono u kojem je počinilac jasno uočljiv) ili strukturno, ono kojim se ugrožavaju osnovne ljudske potrebe, a da ne možemo lako i jasno definisati krivca, tj. počinioca (kao npr. siromaštvo, diskriminacija, seksizam i sl). Utoliko je nasilje suštinski štetno za ljude, jer im uskraćuje prava i sužava prostor da ih ostvare, a nametanjem matrice ponašanja i kod počinilaca sužava prostor za ostvarenje ljudskih potreba ili im nanosi dugoročnu štetu. Ta šteta za počinioca se može ogledati u tome što će sami biti žrtvom nasilja i nepravde u budućnosti, jer nasilje izaziva nasilje (koje se smatra pravednim odgovorom na pretrpljenu nepravdu) i kreira spiralu koju je teško zaustaviti. Nije neuobičajeno da ljudi koji su doživeli nasilje, postanu i sami počinioci, smatrajući to opravdanim i nužnim, ne doživljajući nasilje koje oni čine nepravdom, već upravo sprovođenjem pravde.
Sukob nije isto što i nasilje. Sukob je signal nezadovoljstva u sistemu međuljudskih odnosa. Sukob može da ima samo dvoje aktera ili čitave kolektive koji smatraju da su im potrebe, interesi ili prava uskraćena tj. da se nalaze u nepravednoj situaciji. Suštinski, sukob sam po sebi nije loša ili štetna pojava, a načini ophođenja sa sukobom su vrlo različiti i njihovom analizom se može ustanoviti u kojoj meri doprinose konstruktivnom rešenju, tj. transformaciji, ili možda vode produbljenju osećaja nezadovoljstva, te eventualno i eskalaciji u nasilje, kada se mogu označiti kao destruktivni.
Sukob se može razumeti kao šansa za promenu, za transformaciju postojećeg nezadovoljstva u novo stanje kojim će svi biti zadovoljni. Zato je vidljivost postojanja sukoba jako važna, te zato ponekad konfrontacija i činjenje sukoba vidljivim, posebno u situacijama neravnoteže moći, može doprineti konstruktivnoj razradi sukoba. Koristim termin razrada ili transformacija jer ukazuju na potrebu postojanja procesa, dok je termin „rešavanje“ usmeren pre svega na rezultat. Suština održivih rešenja kompleksnih društvenih sukoba jeste uspostava novog viđenja sebe i drugih i ostvarivanje međusobnog poštovanja i saradnje, prepoznavanje interesa da potrebe svih budu zadovoljene, potrebe koje često nisu očigledne, jer su u senci zahteva spram druge strane. Za takvu dubinsku promenu odnosa potrebno je vreme i potrebno je da se u fazama odnosi razvijaju, da se oprobavaju mogućnosti saradnje i time gradi odnos poverenja. Taj proces sadrži uspone i padove, napredovanje i nazadovanje, zato je važno postojanje prostora za isprobavanje različitih rešenja, čemu je prostor zatvoren u slučaju orijentiranosti na brzo postizanje rezultata, zanemarujući važnost procesa.
Nenasilje
Nenasilje je posvećenost da se ne prihvati stanje nepravde, već da joj se aktivno suprotstavi, a da se pritom ne koristi nasiljem. Nenasilje je spremnost da se ne čini nasilje drugima i da se ne trpi ono koje je usmereno protiv sebe i protiv trećih. Nenasilje je upravo suprotno od banalnog tumačenja da ono znači „trpljenje da te neko bije“. Ono obuhvata spremnost da se suprotstavim nepravdi spram mene samog, ali i spram drugih, a da se pritom ne pretvorim u ono protiv čega se borim, tj. da sam ne postanem onaj koji čini nasilje. U to opredeljenje spada i spremnost da preispitam sebe i svoje ponašanje i zato je pomalo neobično, a meni strano, tvrditi za sebe ili druge da su nenasilni. Ne samo da znam da ponekad, indirektno ili direktno, činim nasilje i ne ponosim se time, već želim da čujem i saznam kada iz ugla drugih moje ponašanje ili stavovi čine ili podržavaju nasilje. Jer nasilje je uticaj na druge ljude i ja ne mogu dati sebi za pravo da budem vrhovni tumač toga šta je nepravedan uticaj na ljude i njihove potrebe. I kada čujem od nekoga da podržavam ili činim nasilje, spreman sam da razmislim o tome i možda promenim svoje ponašanje. I to ne zato da bih udovoljio drugima, već da bih udovoljio sopstvenoj potrebi da kao društveno biće budem što pravedniji mogu, a to je nešto što zahteva stalnu budnost i preispitivanje. Ne verujem u to da se postaje nenasilan svojom odlukom, a još manje verujem u to da se može postati nenasilan i ostati nenasilan.
Nenasilje je odbijanje da se nasilna matrica ponašanja prihvati kao neizbežna. Nenasilje je ostavljanje prostora za kritiku i samokritiku i za promenu ponašanja strana u sukobu, ali i uzdržavanje od moralisanja, davanja sebi prava da sudim o drugima i etiketiram ih. Nenasilje je kada odbijam da one koji me ugrožavaju ponizim ili se prepustim želji da ih zauzvrat povredim. Ako uporno za nekoga tvrdimo da je zao, teško da će se taj potruditi da nam pokaže da to nije (uvek) tako. Ako se koristimo istim sredstvima kao onaj koji nas ugrožava, ulazimo u spiralu nasilja u kojoj se u različitim momentima nalazimo u ulogama nasilnika ili žrtve.
Nenasilje je ubeđenje. Iskustvo svedočenja nasilju može mu dodati posebnu snagu i uverljivost.
Nenasilna razrada sukoba
Nenasilna razrada sukoba je koncept u kojem se, sa jedne strane, sukob vidi kao signal za promenu postojećih odnosa i time kao šansa za unapređenje odnosa, a sa druge postoji opredeljenost da se ne koristi nasilje. Razrada sukoba podrazumeva proces koji sadrži komunikaciju, iskazivanje interesa i ispod njih sakrivenih potreba, slušanje druge strane, trud da se razume perspektiva drugih i da se objasni svoja. Razradom sukoba se korak po korak otkrivaju važni elementi koji na početku nisu vidljivi i sam odnos sukobljenih strana biva postepeno preobražen u odnos dijaloga i saradnje, koji sam po sebi postaje potreba, jer kreira neophodan osećaj poverenja i sigurnosti. Taj proces ima uspone i padove, može sadržavati kompromise, ali će težiti saradnji. U procesu razrade sukoba nema pobednika i gubitnika, jer sukobljene strane ni ne teže tome.
Pomirenje
U kontekstu izgradnje mira ne misli se na pomirenje žrtava ili njihovih porodica sa počiniocima zločina ili njihovim nalogodavcima. Štaviše, na tom ličnom nivou, verujem u neotuđivo ljudsko pravo izbora da se ne pomiri sa onima koji su vam naneli zlo.
U kontekstu izgradnje mira, pomirenje predstavlja društveno pomirenje u kojem je dominantan (i time društveno privatljiv) način komuniciranja stavova i misli onaj koji je oslobođen od mržnje i straha. Za razliku od vremena neposredno pred rat i neposredno posle njega, kada je u javnosti bilo sasvim uobičajeno da se o drugim kolektivima govori na uvredljv, omalovažavajući način, koji podstiče kreiranje stereotipa i predrasuda spram čitavih grupa i definiše ih se kao neprijateljske, društveno pomirenje bi označavalo odmak i osudu takvog delovanja. Sa jedne strane, proces pomirenja u kontekstu izgradnje mira predstavlja oslobađanje javnog prostora jednog društva kroz odstranjivanje i osuđivanje mržnje i drugih formi verbalnog nasilja, a sa druge strane taj proces podstiče uspostavljanje komunikacije, poverenja i saradnje preko granice neprijateljstava. Pomirenje nije ustupak bivšim neprijateljima, već je to proces samoozdravljenja jednog društva u kojem se dodatno prepoznaje potreba i značaj ostvarivanja konstruktivne saradnje sa bivšim neprijateljima, što dovodi do suštinske promene odnosa i kreira međusobni osećaj sigurnosti. Pomirenje obuhvata i prostor da veliki broj ljudi uvidi neprihvatljivost širenja mržnje i straha u javnom prostoru i da prepozna štetu koja im se time nanosi. Treba raditi na tome da se stvori prostor za promenu stavova velikog broja ljudi koji su nekada bili zahvaćeni i obuzeti ratnom histerijom. Umesto podrške mržnji koju su nekada zastupali, oni time dobijaju priliku da se oslobode njenog tereta i tako unaprede sebe, svoj život i svoje društvo.
Može se nabrojati puno stvari koje bi dobro poslužile kao preduslovi za rad na pomirenju. Najčešće pominjani preduslovi su razjašnjenje sudbine i pronalazak tela nestalih osoba, te kažnjavanje odgovornih za zločine. Sasvim je jasno da se nijedan od navedenih preduslova ne može u potpunosti ispuniti, jer će sigurno ostati jedan deo tog posla koji i uz najbolju volju (a nje često nema) ne bi bio izvodljiv. Istina je samo da je jedini preduslov koji je potrebno ispuniti da bi se radilo na pomirenju, posedovanje lične volje, ličnog opredeljenja. Odsustvo volje je opravdan lični razlog da se na pomirenju ne radi, sve ostalo su manje ili više neuverljivi izgovori.
Izgradnja mira i razgradnja mira
Izgradnja mira su svi oni koraci i pojedinačne akcije koje doprinose tome da se preko granice neprijateljstva grade mostovi komunikacije, saradnje, razumevanja, poverenja i shodno tome doprinosi opštem i uzajamnom osećaju sigurnosti i svesti o uzajamnoj povezanosti. Suštinu možda najbolje opisuje rečenica koju je pre mnogo godina izrekao ratni veteran Hrvatske vojske Dževad Budimlić: „Ne može meni biti dobro, ako je mom susjedu loše.“
Postojanje namere ne može biti isključivi kriterijum u proceni da li neka akcija doprinosi izgradnji mira, ne doprinosi joj, ili možda sadrži aspekte svog delovanja koji mir razgrađuju, a ne grade ga. Kao što društveni proces izgradnje mira nije linearan proces stalnog napretka, već proces sa uzletima i padovima, tako i akcije koje za cilj imaju izgradnju mira mogu kratkoročno imati uticaj koji bi opisali kao razgradnja mira, a dugoročno kao izgradnja mira. Primer toga mogu biti akcije posete neobeleženim mestima ratnog stradanja, koje neretko nailaze na otpor neposredne okoline (koji se manifestuje ponekad kroz osudu ili pretnje nasiljem), a dugoročno doprinose neophodnom otvaranju tabua po pitanju odgovornosti za nepravdu, od čega korist ima čitavo društvo.
Ko je imao prilike da iz blizine doživi rat, nesumnjivo zna da zvaničan dominantni narativ o ratu svake, ili makar sopstvene strane, tvrdi da su se oni samo branili. Ponekad čak tvrde i da nisu bili u sukobu sa onima sa kojima su ratovali, već da su prosto, ničim izazvani, napadnuti. No, poznavanje narativa druge strane o samoodbrani (države, naroda, grada, sopstvenog doma, porodice, društvenog uređenja, slobode itd) uglavnom je propraćenom podsmehom ili zgražanjem zbog besprizornosti takve lažne tvrdnje. Jer, pobogu, jasno je „da smo se samo mi branili“, a oni drugi to samo lažno tvrde.
Izgradnja mira podrazumeva transformaciju društvene svesti iz stanja kolektivne ugroženosti i spremnosti na (odbrambeno motivisano) nasilje i nepravdu spram, u svojoj percepciji, neprijateljskih kolektiva, ka stanju poštovanja i zaštite individualnih i kolektivnih ljudskih prava, osude nasilja svih vrsta, negovanju kulture dijaloga i kulture sećanja koja podupire napore izgradnje mira (umesto poziva na mržnju i osvetu). Izgradnja mira podrazumeva težnju društvu koje je budno, u kojem slobodnomisleće građanke i građani iz institucija civilnog društva (mediji, prosveta, udruženja, umetnici, itd) kontrolišu vlast koja sprovodi mandat koji je dobila od građana.
Konstruktivno suočavanje s prošlošću
Bavljenje prošlošću je opšteprisutan i svakodnevno u javnosti vođen proces u postratnom društvu. Doživljaj rata, vremena užasa, neljudskosti, povređivanja, boli i straha, toliko snažno menja čitavu društvenu klimu, međuljudske odnose, poglede na druge zajednice, osnove komunikacije i društvenog uređenja, ostavlja duboke tragove na psihu ljudi koji su pogođeni, da je posleratna stvarnost čvrsto određena ratnim iskustvom. Istine u koje se tokom rata verovalo opstaju, štrčeći u neskladu odsustva rata. Rat se zaustavi, prestane ubijanje, ali rat u glavama se nastavlja. Iako s vremenom tek polako hlape, osećanja boli opstaju.
Tumačenje rata postaje jako važno jer postoji potreba da se gubicima i patnji pronađe i dodeli nekakav smisao, tu funkciju vrše dominantni narativi o ratu, tzv. „istine“. Susret sa drugačijim tumačenjem od sopstvenog ratnog narativa, je bolno iskustvo, koje izaziva ljutnju i nesigurnost, strah od ponavljanja. Zato dominanti ratni narativi direktno doprinose razgradnji mira jer njihova forma podrazumeva jednostranost i isključivost, a neretko i odricanje prava drugima na posedovanje različitog viđenja sukoba i „istine“.
Dominantni narativi, službene istine o ratu, tvrde da je to jedina moguća istina, tzv. „prava istina“ i teže tome da delegitimizuju perspektive na prošlost iz drugih uglova i neretko pokušavaju da zastrašivanjem preduprede pojavljivanje drugačijih alternativnih pogleda.
Dominantni narativ uobičajeno se bavi prošlošću na način koji relativizuje ili negira odgovornost sopstvene strane a dehumanizuje one druge, ratne protivnike. Na taj način se umesto oružjem, rat nastavlja suprotstavljenim i međusobno isključujućim narativima, koji vode „rat sećanja“.
Pojam konstruktivnog suočavanja sa prošlošću obuhvata delovanje u javnom prostoru sa ciljem korektivne intervencije, s težnjom da kreira dijalog između ljudi; delovanje koje, prihvatajući nesumnjivo utvrđene činjenice, teži tome da izbegne zamke kolektivne samoviktimizacije, dehumanizacije drugih i glorifikacije nasilnih događaja koji su naneli patnju drugima, razlikujući ličnu krivicu i društvenu odgovornost. Konstruktivno suočavanje sa prošlošću teži uspostavljanju saradnje između bivših neprijatelja, traženju zajedničkog tla na principu ljudskosti, prihvatanja objektivno utvrđenih činjenica o stradanju ljudi, poštovanja svih žrtava, dijaloga o različitim interpretacijama nedavne istorije, i ima za cilj promenu društvene klime u kojoj bi mržnja, strah i pozivi na osvetu bili potisnuti. Konstruktivno suočavanje sa prošlošću podrazumeva razumevanje i prihvatanje lične odgovornosti (ne i krivice) za nepravde činjene u ime kolektiva kojem se pripada.
Svođenje procesa suočavanja sa prošlošću samo na pravno utvrđivanje činjenica (utvrđivanje istine) i kažnjavanje odgovornih pojedinaca kroz međunarodne i domaće sudove za ratne zločine, očekujući da će to samo po sebi doneti mir, u periodu od dvadesetak godina nakon rata dalo je slabe rezultate u domenu izgradnje mira u regionu bivše Jugoslavije. Neprihvatanje Međunarodnog suda u javnosti zemalja na koje se odnosio, stalne optužbe za pristrasnost i neke krajnje neobične odluke prvostepenih i drugostepenih instanci suda naneli su dosta štete važnom poslu utvrđivanja činjenične istine o stradanjima, koji je u velikoj meri napravljen vrlo kvalitetno. Sa druge strane, cilj izbegavanja nekažnjivosti zločina takođe je u najvećoj meri neispunjen.
Gubitak ljudskih života, gubitak potencijala za srećan život, dugogodišnji život sa strahom, patnjom, mržnjom, posledice su rata koje se ne mogu popraviti. Ma koliko neprijatno to bilo, potrebno je priznati da je gubitak doživljen u ratu nenadoknadiv i za pojedince i za društvo i potrebno je pokušati naučiti da se sa doživljenim gubitkom živi dalje. Taj pokušaj da se dalje živi u relativnoj slobodi i sigurnosti, mogu sigurno pomoći simbolični potezi „popravke“ poput mesta sećanja, novčanih „reparacija“/beneficija i sl, ali stvarne nadoknade za izgubljeno nema, gubitak je trajan. Procesi koji grade mir i poverenje među ljudima znače stvaranje uslova da se život nastavi. Utoliko je važno posvestiti da jedan deo ljudi ostaje zarobljen u prošlosti, sa osećajem mržnje, nemira, želje za osvetom. Vrlo je važno iskazati priznanje i poštovanje prema žrtvama i njihovim porodicama, pošto oni na neki način reprezentuju svoje kolektive, jer su zbog njihove pripadnosti i stradali. No, sa druge strane, važno je ne dopustiti da sudbinama sledećih generacija upravljaju oni koji nisu u stanju da prevaziđu svoj lični bol i traumu, koje gubitak onemogućava da zamisle budućnost bez straha i mržnje ili oni koji manipulacijom patnjom grade svoje pozicije moći, kao samoproglašeni zaštitnici nacionalnih interesa. Utoliko je važno da se otvori taj sukob između onih koji traže preduslove za pomirenje i onih koji ga tvore, da se sukob učini vidljivim i da se on vodi na konstruktivan način, ne produbljujući povređivanje i ostavljajući prostor za promenu, za pronalaženje zajedničkog minimalnog interesa oko kojeg se šire društvo može okupiti.