Predrasude o etničkim/nacionalnim grupama

Predrasude o etničkim/nacionalnim grupama

 

Potreban materijal:

Veliki papiri, markeriOpis vežbe

Prvi korak (predrasude o svojoj grupi): Učesnici se podele u grupe po etničkoj pripadnosti. Svaka grupa dobije zadatak da na zidne novine ispiše ono što su čuli u svojoj sredini o svojoj etničkoj grupi (preciznije: to ne mora da bude ono što sami misle na tu temu), odnosno da odgovore na pitanje: Kakvi su Srbi/kinje, Hrvati/ce, Bošnjaci/kinje, Albanci/ke, Makedonci/ke, Crnogorci/ ke, itd?

Drugi korak (predrasude o drugim grupama): Učesnici se odlučuju za jednu od etničkih grupa kojoj ne pripadaju (ponuđene etničke grupe su od onih kojima pripada bar jedna osoba iz grupe učesnika). Bitno je da u svakoj grupi bude otprilike podjednak broj učesnika. Zadatak je da na zidnim novinama ispišu šta su sve čuli kakva je ta etnička grupa.

Slede prezentacije zidnih novina iz prvog koraka, onda iz drugog koraka, pa razgovor u plenumu.

Razgovor u plenumu

Predložena pitanja:

Kako vam se ovo čini, kako se osećate kad vidite sve ovo? Koliko se u svakodnevnici srećete sa ovim predrasudama? Šta raditi s njima?

Tip vežbe:

Rad u malim grupama, Rad u plenumu

Vreme: 

45-90min

Napomena: 

Veoma je važno vežbu pažljivo uvesti i dati vrlo precizne upute. Zadatak je da se napiše ono što znamo da postoji, a ne ono što je lično mišljenje. Često u grupama ima ljudi koji ne žele da se određuju etnički, pa time ne žele ni da učestvuju u vežbi koja ih stavlja u takvu situaciju. Između ostalog, i zato je važno da se razjasni iz kog razloga se ova vežba radi. U našim kontekstima često nas niko ni ne pita u koju etničku (ili drugu) grupu spadamo, jednostavno nas svrstaju, hteli mi to ili ne, osećali se tako ili ne. Onima koji ne žele da se određuju etnički, može se ponuditi da idu u onu grupu u koju ih najčešće svrstavaju. Moguće je da će iz protesta poneko odlučiti da formira novu grupu i nazove je „vanzemaljci“ ili „kosmopoliti“ i to, naravno, treba dozvoliti, iako skreće sa date teme. Ponekad može biti i samocenzure, jer „nije lepo tako nešto napisati o nekome“. Trebalo bi razjasniti da je namera da se mapiraju postojeće predrasude (koje ne moraju neophodno biti naše, već one koje smo u svojoj okolini čuli), pa potom razmišljati kako se nositi s njima. Jedan od pristupa jeste poricanje da one postoje, ali teško da ćemo im poricanjem stati na put. Treba imati u vidu da ova vežba često teško padne ljudima, jer su prvi put u situaciji da pred onim „drugima“ kažu koje predrasude prema njima postoje. No, ako se ova vežba pažljivo vodi, efekat može biti upravo izgradnja međusobnog poverenja.

 Moguće poteškoće: 

Povezane radionice:

Predrasude i diskriminacija

Primer radionice:

nema rezultata