Kada se deo ljudi poznaje od ranije ili se tokom treninga prepoznaju kao istomišljenici, dešava se da formiraju neku vrstu podgrupe, jer uvek provode vreme zajedno, žele da sede zajedno u radnoj prostoriji, budu u istoj maloj grupi, u neformalno vreme su u istoj grupi. Ponekad se ta bliskost manifestuje i tako što izbegavaju međusobnu konfrontaciju ili zajedno nastupaju podržavajući se, što može ometati rad u nekoj meri. Ne treba se previše uzbuđivati oko podgrupa čak i kada predstavljaju smetnju, ali treba se pobrinuti da se metodološki forsira raznovrsnost grupa, da se menjaju mesta sedenja, da se male grupe formiraju po slučajnom principu itd. Ne treba gubiti iz vida da cilj nije da se onemogući intenzivna komunikacija između podgrupe već da se podstakne sličan intenzitet interakcije sa ostatkom grupe, ili da se komunikacija iz prostora neformalnog vremena prenese nazad u radionicu. Prirodno je da ljudi osećaju različit nivo bliskosti, to samo po sebi nije problem. Treba se smirenošću odupreti ponekad prisutnoj paranoji kod manje iskusnih članica/ova tima, koji ovakve situacije znaju doživeti kao smišljen akt subverzije.
