Nisu sve grupe jednako osetljive na odstupanja od najavljenog vremenskog rasporeda, no ono što najviše određuje taj odnos prema vremenu jeste osećaj uključenosti u donošenje odluka. Ukoliko bih, vodeći radionicu, primetio da je probijanje vremena moguće, obično bih to najavio grupi kao mogućnost, a ako je produženje više od 15 minuta, tražio bih i njihovo odobrenje uz obrazloženje zašto je važno završiti radionicu. Nikad mi to odobrenje nije bilo uskraćeno, ali jeste bilo puno situacija negodovanja na kašnjenje kada se u kašnjenje ušlo nenajavljeno. Što se preranog završavanja tiče, do njega dolazi usled nižeg stepena angažmana učesnika/ca u odnosu na pretpostavljeno ili pogrešne procene trenerskog tima. Ne libim se da dodam kratku pauzu tokom koje bih se u timu konsultovali oko rešenja za dodatno vreme, a ono može biti raniji završetak ili ubacivanje nekog radnog dela koji nam se čini smislenim. Važnije od korišćenja vremena je razumevanje odakle razlika u proceni angažmana i šta to zapravo znači, kako bi se dalji tok treninga mogao prilagoditi potrebi koja postoji. Jesu li npr. učesnici/ce prethodne noći bili zajedno do jutarnjih sati, pa su zbog toga preumorni da bi učestvovali, jesu li preplašeni temom, postoji li nešto drugo što je poremetilo radnu atmosferu, jesu li odnosi sa članovima/cama tima očekivani, koliko je metodologija usklađena sa prisutnom energijom, itd.