„Neprijatelji“ na zvaničnim komemoracijama

 

Opis vežbe

Dan ranije zamoliti pojedince iz grupe da preuzmu određene uloge za ovu vežbu, da bi se malo za nju pripremili. Njihov zadatak će biti da učestvuju u prikazu komemoracije za poginule borce npr. Armije BiH koji su stradali u toku bitke. Uloge su sledeće:

  1. Domaćin iz    udruženja     boraca,    koji     je organizator događaja i koji se obraća skupu
  2. Posetioci „neprijatelji“ – bivši borci neprijateljskih vojski
  3. Posetioci „mirovnjaci“ – organizuju posetu „neprijatelja“ komemoraciji
  4. Porodice žrtava
  5. Hodža (ili drugi verski poglavar, u zavisnosti od konteksta)
  6. Predstavnici lokalne vlasti
  7. Lokalno boračko udruženje
  8. Ostali građani

Postaviti scenu, pa analizirati postavke kroz ova četiri koraka:

Korak 1. Svi učesnici u sceni se predstave ko su (koje su im uloge).

Korak 2. Svako kaže zbog čega je došao na ovaj skup.

Korak 3. Pitati učesnike u sceni: Kako se osećate? Kome želite šta da kažete? – Poruke upućuju direktno jedni drugima. Nakon interakcije, zaustaviti scenu i pitati one koji su bili deo interakcije: Kako se osećaš? O čemu razmišljaš? Šta se promenilo tokom komunikacije i interakcije?

Korak 4. Susret se završio… Sa kakvim mislima i osećanjima odlaziš?

Korak 5. Izlazak iz uloga: svi učesnici u sceni kažu svoje pravo ime i dobiju aplauz

 

Razgovor u plenumu

Predložena pitanja za evaluaciju vežbe:

  • Koji je značaj poseta „neprijatelja“ mestima stradanja i komemoracijama?
  • Koje se poruke time šalju?
  • Koji se sukobi izazivaju?
  • Koji su rizici?
  • Zašto nema više ovakvih akcija?

 


Tip vežbe:


Vreme: 

90-180min

Napomena: 

Ako više ljudi u grupi nije imalo priliku da prisustvuje komemoraciji za stradale u ratu, može da bude od koristi da se prethodno prikažu fotografije sa ovakvih događaja i porazgovara o tome kako ti događaji izgledaju i šta je za njih karakteristično.

Tokom Koraka 3 važno je kanalisati lanac reakcija, a o tome odlučuje voditelj, jer je u poziciji da odluči ko sledeći treba da kaže kako se oseća. Scena ne teče samostalno kao skeč, već kroz odgovore na pitanja voditelja. Kada ljudi uđu u ulogu, zna im biti teško da odgovore na pitanje o tome kako im je u toj koži, jer ih zbunjuju sopstvena prava osećanja (koja treba izneti) sa onim što oni misle da ljudi koje glume u realnosti  osećaju. Zato je važno strpljivo voditi i po potrebi objasniti na šta se misli pri postavljanju pitanja.

Po završetku izvedbe obratiti pažnju da se dâ dovoljno prostora onima koji su bili u ulogama da iznesu kako im je bilo, da se ne preskoči taj deo emotivne evaluacije, jer može postojati velika potreba za njom.



 Moguće poteškoće: 

Primer radionice:

nema rezultata